Бележница

НЕКИ ДРУГАЧИЈИ БЕЧ, ДОНЕТ У НАШИМ МЛАДИМ ОЧИМА
Шарено лице старе строгости
Можда је Беч заиста „ноћно небо пуно дуга”. Можда се са висине џиновске вртешке заиста може видети све. Можда је оно у Музејској четврти или „Кући лептира” најживље лице данашњег Беча. Можда збиља треба чешће мешати карте да би се разумело време и његова игра. Лепо је што исти град сви можемо друкчије видети. По својој мери

Текст и фото: Драгана Барјактаревић

 

Све и да никад нисте били у Бечу, лако се замишља. Машта се надовеже на новогодишњи концерт, на лепи плави Дунав, пастелне парове који плешу валцер по пастелним дворцима и исфризираним вртовима, на сецесију, зграде боје ваниле са чипкастим цветовима и позлаћеним гранчицама, на моцарт-кугле, слој по слој, тако да се топи на непцу: црна чоколада, пистаћ, лешник, па марципан. Али Беч је много више од научених стереотипа, од класике и марципана, од монархијског наслеђа у пуном сјају. Беч је, ако знате где да се загледате, ноћно небо пуно дуга.
На интернету постоји видео-водич кроз аустријску престоницу који се зове „Мој савршен дан у Бечу”. Изабрани локалци – позоришна глумица, улична уметница, уредник мушког часописа, сликар, фотограф, студенткиња новинарства – откривају свој Беч, жив град, скривен негде између оних топ десет атракција из стандардних туристичких водича. Препоручују омиљене кафее, тезге на пијаци, штандове са кобасицама, мале галерије, велике музеје, видиковце, паркове, ергеле... Па где вам се занимања преклопе, ту застанете и запишете предлоге. Ја сам изабрала да ми водич буде Frau Isa, слатка уметница која ради ретро мурале и успављује се бројећи ликове из Симпсонових.

STREET ART ЗА ПОЧЕТАК ДАНА

„Rabbit Eye Movement” био је на мојој листи морања и пре него што га је Frau Isa препоручила. И пре идеје да ћу уопште отићи у Беч. Зато што је број један. И зато што тамо лепо почне дан, уз нежни caffè latte и прелиставање графити магазина: Amateur, SAM, Graffiti Art, Be Street... Можда зато што је иначе нама недоступно, а можда сам само старомодна, али ја се, ето, штампаном издању ипак више радујем него страници на „Фејсбуку”. Може да се пипне, помирише, а ако се много допадне, може и да се загрли.
Међутим „Rabbit Eye” није само кафе. То је и галерија и агенција за промоцију уметника и шоп. Основао га је Nychos, генијалац или чудак који ради дисекције животиња и ликова из цртаних филмова на великим зидовима свуда по свету. Бојама је раставио чак и аутомобил „волво” и то је једна од најбољих реклама коју сам видела. Током 2005. године стално и свуда је цртао зечеве. Тек касније је отворио галерију, чији је симбол постао тада већ свима добро познати бели зец. Назив „Rabbit Eye Movement” поигравање је са термином Rapid Eye Movement (REM), који означава фазу најефективнијег сна или, како Nychos каже – извориште најбољих идеја. У галерији су до сада излагала нека од највећих имена из света уличне уметности. За време моје посете изложбу је имао Look. Касније сам схватила да је назив његове изложбе Ноћно небо пуно дуга заправо и најбољи опис мог доживљаја Беча. Као што, рецимо, рано детињство моје маме увек замишљам црно-бело, тако ми је и Беч увек био сепија. Сада је та бледа слика разбијена мноштвом јарких боја.
Неколико станица аутобусом одатле налази се Stiegengasse, од свих које сам видела – најслађа улица у Бечу. Сва је морска, вероватно зато што је узана и цела у степеницама (немачки: stiegen) и пасажима у којима се крију уметничке радњице и мали ресторани који служе искључиво дневни мени. На самом почетку улице налази се галерија „Inoperable”. Држе је Nathalie Halgand i Nicholas Platzer. Они нису уметници, али воле уметност, посебно уличну, па од 2006. године окупљају талентоване локалне и интернационалне цртаче, отварају им врата своје галерије и помажу им и да легализују велике зидове – од Беча до Мајамија.

ЦЕНТАР МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ

Још један простор сличног концепта налази се у Breitensee четврти, склоњен од центра града, туриста и блицева и баш зато нарочито леп. У питању је AdhocPAD, породични кутак у којем Lilo Krebernik и Kathi Macheiner са двоје деце и једним далматинцем, са мотоом „све под једним кровом”, живе, раде, сарађују, организују изложбе, радионице, семинаре, скејт турнире, резиденцијалне програме за стране уметнике... Након вишегодишње потраге за савршеним простором, у септембру 2011. наишли су на стару кућу у ушушканом делу граду, реконструисали је како би јој повећали капацитет и функционалност, те је то данас прави мали центар модерне уметности, у коме ће вас домаћини увек топло дочекати.
Следећа и незаобилазна станица за љубитеље модерне уметности је Музејска четврт, осми највећи културни комплекс на свету, у чијем се склопу налази неколико музеја и галерија. Но здање које својим изгледом најпре привуче пажњу јесте Музеј модерне уметности – огромна тамна коцка од базалта и стакла на којој је неонским словима исписано MUMOK. Фасада тог музеја често подлеже маштовитим и провокативним интервенцијама, те се једно време на његовом крову налазила наопако углављена кућица, а за време мог боравка са музејског балкона свој дугачки нос промолио је Пинокио. Поред инсталација које интригирају и маме пролазнике, фасаду зграде увек краси и велики плакат који јасно обавештава о актуелним дешавањима у музеју. Међутим, посетиоце ипак највише привлачи стална колекција музеја, која се састоји од око девет хиљада експоната различитих уметничких праваца XX и XXI века – поп арт, фотореализам, неореализам, акционизам, перформанс XX века... Најпопуларнија су дела Ендија Ворхола, Пабла Пикаса, Герхарда Рихтера, Џаспера Џонса, Роја Лихтенштајна, Џозефа Бојса.
Постоје различити начини да се после финог умора од обиласка Беча направи пауза. Беч има скоро три стотине паркова, шеталиште поред канала, које је уједно и дугачка и нестална галерија графита, кафее са лигенштулима, мале плаже на Дунавском острву, лежаљке у Музејској четврти... Изабрала сам да седим на ивици канала и једем käsekrainer, кобасицу са топљеним сиром, док ми се ноге клате изнад Дунава. И да се у Музејској четврти правим да припадам ту, да сам једна од њих, уиграних локалаца, који сваке вечери после посла долазе да се одморе, друже, смеју, пију пиво повољно купљено код момка са ранцем који кружи на бициклу.

МЕСТО ИЗ БАЈКЕ

И за крај, чисто да вам после поверују како сте заиста били у Бечу, две од оних регуларних знаменитости са магнета и из снежних кугли. А шарене, наравно.
Hundertwasserhaus једна је од најнеобичнијих стамбених зграда на свету. Њен идејни творац је ексцентрични аустријски уметник Friedensreich Hundertwasser. Градска власт Беча крајем седамдесетих година прошлог века понудила му је пројекат изградње стамбене зграде. Уморан од досадне једноличне правоугаоне архитектуре подигао је грађевину држећи се тек једног правила – мора да изгледа као из бајке. Фасада је шарени пачворк састављен од огледалаца, златних шљокица, керамике, метала, бетона, цигле, те крошњи дрвећа. Hundertwasser је био велики еколог и сматрао да зграде нарушавају природну равнотежу. Зато на његовим терасама израстају читави паркови, а кроз прозоре израњају крошње дрвећа. Сваки прозор је различитог облика, величине, боје, постављен на другачијој висини. Заговарао је осмишљавање простора према личности крајњег корисника. А како је и сваки човек другачији, онда је јасна и његова архитектура.
Будући да је то стамбена зграда, можете да се дивите само њеној спољашности. Ако и покушате да уђете, вероватно ћете наићи на неодобравање комшија, којима је већ преко главе знатижељних туриста. Међутим, на свега десетак минута шетње одатле улицом Unter Weissgerberstrasse стиже се у KunstHaus, још једну грађевину коју је осмислио Hundertwasser, музеј посвећен управо том уметнику, његовом стваралаштву, занимањима и принципима екологије и везе човека и природе. А да бисте видели ентеријер, не морате да купујете ничију добру вољу, само улазницу за музеј. Музеј је отворен 1992. године у згради у којој се некада налазила фабрика намештаја. Њу је изабрао зато што се налази близу Дунавског канала, зато што задовољава његове архитектонске прохтеве, подови су дрвени а плафони валовити, и зато што има своју прошлост, своју причу. И овде је сваки прозор јединствен, нема оштрих ивица, зеленило је свуда, једино су боје сведеније, па црно-бела фасада подсећа на велику шаховску таблу.
Још једно бајковито место је луна парк „Пратер” и у њему највећа вртешка на свету, Wiener Riesenrad. Висока је седамдесет метара, што је отприлике висина једне двадесетпетоспратнице. А са тог двадесет петог спрата види се баш цео град. Тако, кад вас после неко пита шта сте видели у Бечу, слободно можете рећи: све!

***

Човек са више имена
Hundertwasser је неколико пута мењао име, средње име и презиме и то је објашњавао чињеницом да је у себи носио више особа – сликара, архитекту, визионара, еколога... Када је сазнао за значење словенске речи сто, најпре је променио презиме из Stowasser у Hundertwasser, стотину вода, па тако нагласио колико му је вода била важна. На води је често и живео, у једрењаку који се звао „Regentag”, односно „Кишни дан”, па се често представљао и као капетан Regentag. Касније је променио и име из Friedrich у Friedensreich, што значи царство слободе. И на крају додао и Dunkelbunt, тамношарен, јер му се слагало уз личност.

***

Кућа лептира
У најлепшој сецесијској стакленој грађевини у центру Беча налази се још једна занимљива и шарена атракција – „Кућа лептира”. То је велики стакленик са огромним вртом, водопадом, мостовима и на стотине тропских лептирића, који су се навикли на људе, па воле да позирају пред камером. Поведите рачуна ако идете тамо зими, јер је клима у стакленику тропска, влажност ваздуха је 80 одсто, а температура 27 степени.